У данашње вријеме често смо у прилици препознати елементе презаштићености код дјеце. Презаштићена дјеца су због претјеране бриге и пажње родитеља пасивна, несамостална, не упуштају се у нове и њима непознате ситуације, несигурна у вези своје будућности, имају осјећај да немају избора,претјерано везана за своје родитеље.
Како изгледа презаштитнички однос родитељ – дијете?
Родитељи који презаштићују стално контролишу своје дијете, раде ствари умјесто њега јер оно то „не зна“ или „не може“. Самим тим родитељи упућују поруке „немој ово, немој оно“ и на тај начин стављају дјетету забране на способност – шаљу поруку „ти то не можеш“, „овај свијет је опасно мјесто“. Те поруке обликују дјететову представу о себи, другима, свијету који га окружује и оно израста у пасивну, зависну личност. Касније, када одрасту, ове особе траже некога ко ће бити замјенски родитељ, бринути се о њима и радити ствари умјесто њих јер су увјерене да то саме не могу, нису способне за то.
Уколико поставимо питање зашто родитељи презаштићују своју дјецу одговор је у страху и забринутости родитеља за здравље и живот дјетета. Презаштићујући родитељ је у страху да ће се дијете повриједити, да ће му се нешто десити. Углавном не прихвата добронамјерне савјете који указују на претјеривање јер не сматра да претјерује.
Зашто је важно да дијете има и болна искуства током одрастања?
Дијете мора да прикупља различита искуства током одрастања па и она непријатна и болна. На тај начин омогућавамо дјетету да на властитој кожи осјети нова искуства, да доживи радост савладавањем опасних препрека,тешких задатака. Претјерани страхови родитеља воде ка неразумном ограничавању и спутавању дјетета.
Улога родитеља је да пусти дијете у нову ситуацију са поруком „хајде, знам да ти то можеш“. Самим тим дајемо дјетету до знања да вјерујемо у њега, његове способности.
Да би се дијете правилно развијало потребно је да се суочава са препрекама и ситуацијама које може самостално да савлада. Сваким успјехом и превладаном препреком настаје дјететова увјереност у властите способности, тј на тај начин изграђује своје самопоуздање.
На линку Edukativno-dokumentarni film PREZAŠTIĆENO DIJETE – YouTube можете погледати едукативно – документарни филм „Презаштићено дијете“ у продукцији Друштва психолога РС.
ЕМОЦИОНАЛНА ПИСМЕНОСТ
Емоционална интелигенција је другачији начин да се буде паметан те укључује знање о ономе што осјећамо и кориштење властитих осјећаја за доношење добрих одлука у животу. Подразумјева вјештину доброг управљања мучним расположењима и вјештину контроле нагона, значи и то да смо мотивисани и остајемо пуни наде и оптимистични и онда кад доживљавамо неуспјехе на путу до неког циља, она је и емпатија – вјештина осјећања емоција других људи и способност судјеловања у њиховим емоцијама.
Сваки човјек доживљава емоције али се сви разликујемо према томе колико смо у стању да их препознамо као такве и да их повежемо са одређеним догађајем или мисаоним током. Са једне стране су они људи који нису у стању да опишу шта осјећају а са друге стране су они који веома добро препознају своја али и туђа осјећања. У односу на то колико ко добро препознаје своја и туђа емоционална стања говоримо о емоционалној писмености и емоционалној неписмености.
Јако је важно да од најмлађих дана родитељи дјеци именују осјећања која препознају код њих „ Ти си сада љут“, „Ти си сада уплашен“, итд. На тај начин учимо дјецу да касније сами именују своја осјећања.
На линку Edukativno-dokumentarni film EMOCIONALNA PISMENOST – YouTube можете погледати едукативно – документарни филм „Емоционална писменост“ у продукцији Друштва психолога РС.
Припремила
Валентина Ћук, дипл.психолог