НА ШТА ТРЕБАМО ОБРАТИТИ ПАЖЊУ КАДА ЈЕ У ПИТАЊУ КОМУНИКАЦИЈА У ПОРОДИЦИ
Породица је примарна људска заједница. То је прва и најважнија људска група у оквиру које се успостављају трајне, емотивно блиске, солидарне и свестране везе између чланова. Због тога, а и због вишеструких биолошких, психичких и друштвених функција, породица се сматра основном ћелијом сваког друштва. Породица је и најсложенија друштвена група. Она је толико повезана са животом сваког појединца да оставља снажан печат у његовом развоју. Због тога је породица друштвена група коју појединац најлакше идентификује са собом, својим интересима и егзистенцијом уопште.
Kомуникација је процес који се неизбјежно одвија у свакој друштвеној групи, па и у породици. Неизбјежан је дио наше свакодневнице. Она је стална и свеприсутна. Kомуницирамо свакодневно, на различите начине и с различитим људима. То је процес до кога се долази увијек када су најмање двије особе у контакту. Подразумијева саопштавање, преношење, давање и примање информација.
Ријеч ,,комуникација” долази из латинске ријечи ,,communis” што значи заједнички, друштвени. Када људи покушавају комуницирати, они заправо покушавају успоставити ,,заједништво” с појединцем или групом.
Може се рећи да се комуникација лакше одвија између људи који имају заједничке особине, вриједности и ставове. Међутим, иако је теже комуницирати људима који су доста различити, таква комуникација помаже развоју емпатије, омогућава да се свијет сагледа ,,очима друге особе”. Развијање емпатије значи развијање увида у искуство других. Ти увиди су, такође, неопходна основа за успјешну комуникацију.
Функције комуникације су:
- Развој интелектуалних процеса – како би се развио ум, потребна је вербална комуникација. Kомуникација с другим људима неопходна је да би се развило мишљење, да би дошло до интелектуалног развоја;
- Прилагођавање околини – околина је све оно што је око људи, укључујући и друге људе. То значи укључити, смјестити себе у околину. Kомуникација помаже у процесу исказивања својих потреба, очекивања и испуњавању истих у околини на социјално прихватљив начин. То је процесс који траје цијели живот и који омогућава да се током живота људи мијењају и кроз интеракцију социјализују. Управо, то је једна од функција људске комуникације – омогућити да се људи прилагоде свијету у ком живе;
- Манипулисање окружењем или утицање на околину у којој живимо – то значи да комуницирамо да би мијењали, модификовали или утицали на свијет. Kомуникацију заправо користимо у сврху контролисања и регулисања окружења.
Иако је комуникација од велике важности, већина људи недовољно разумије шта тачно она укључује. Најчешће се догађа да људи узимају у обзир само једну компоненту комуникације – “ја” или “мој-моје” компоненту, односно, личну и често егоистичну компоненту. Међутим, у комуникацији постоје три једнако важне компоненте: особа која изриче поруку, порука сама по себи и особа која прима поруку. Ако нека од ових компоненти није присутна или није адекватна, долази до проблема у комуникацији. Једноставно речено, комуникација је процес којим се шаље и прима порука.
Kомуникација може бити вербална и невербална. Вербалну комуникацију чине ријечи (изговорене или написане), док невербалну чини говор тијела – израз лица, положај тијела, гестови, тон гласа. Невербална комуникација је подједнако важна као и вербална.
Разговор је успјешан ако намјера, мисао и изговорена порука пошиљаоца поруке одговара примљеној поруци примаоца поруке. Циљ је да прималац поруку интерпретира у складу с оним што је пошиљалац желио рећи, важно је стално провјеравати садржај, значења и утицај примљене поруке на примаоца. Невербална комуникација која прати поруку, као и интонација, јачина и боја гласа могу поруци дати, у ,,очима” примаоца другачије значење.
Треба стално имати на уму да је интерперсонална комуникација пуно више од обичне размјене ријечи међу људима. Умјетност комуникације је пренијети поруку на што аутентичнији начин, а ако се ради о негативним порукама, и што тактичније. Kако се нешто каже, зашто се каже, како се невербално пренесе, односно, како се порука пошаље и како се прими, имаће значајан утицај на однос између пошиљаоца поруке и примаоца. Јасно и ефикасно комуницирати, значи послати поруку на јасан начин, односно, ускладити вербалну и невербалну комуникацију, те провјерити је ли порука примљена како је изречена. Kомуникација подразумијева оно што је речено, како је речено, зашто је речено, када је речено и што се није жељело изрећи. Дакле, она укључује и вербални и невербални дио, што стално треба имати на уму. Kомуникација укључује и способност поклањања пажње ономе што други људе мисле и што осјећају. То значи, да није комуникација само говорити, него и слушати оно што нам други говоре. Такође, постоје и двије врсте слушања: активно и прихватање/пасивно.
Основ сваке породице је, прије свега, добра комуникација. Kомуникација представља окосницу стабилности брака и породице, а њен квалитет зависи од спремности њених чланова да преузму бригу за његовање разумијевања, сарадње, саосјећања и уважавања туђих потреба. За добро разумијевање потребно је да се јасно изражавају потребе и осјећања, као и очекивања од других чланова породице и од њиховог односа.
Неопходно је провјеравати међусобно разумијевање, јер се може догодити да друга страна није разумјела значења наших порука на прави начин. Ти неспоразуми дешавају се често у породицама, како између родитеља, тако и између родитеља и дјеце. Kвалитет комуникације зависи и од комуникационих вјештина и образаца који се уче од родитеља и генерацијски преносе на дјецу.
Постоји свакодневна потреба да се родитељи договарају и усаглашавају око организације породичног живота, трошења новца, васпитавања деце, планирања будућности. Уколико постоји однос међусобног разумијевања и уважавања разлика, са спремношћу за налажење компромисних рјешења у међусобном односу и односу према дјеци, то ће допринијети и грађењу усаглашених односа у браку и родитељству, те стварању подстицајне климе за дјечији раст и развој, као и за учење и прихватање модела ненасилне комуникације. Дакле, услов да родитељи развију добру комуникацију са дјецом јесте да имају добру међусобну комуникацију.
Kомуникација на релацији дијете-родитељ
У свакој породици је потребно омогућити дјетету да развија своју личност. Управо због тога је комуникација у породици изузетно важна. У свакој комуникацији на релацији дијете-родитељ постоје проблеми, само је питање да ли су ти проблеми већег или мањег обима, као и то колико труда сами родитељи улажу како би се ријешили проблеми.
Рјешавањем проблема успоставља се добра комуникација, и дијете самим тим има осјећај прихваћености и ослонац, што је веома битно за његов даљи развој. Уколико је лоша комуникација између супружника, то ће довести до тога да и само дијете усваја начин лоше комуникације и пројекује то у свој живот са вршњацима и осталим људима који га окружују. Изузетно је важно да родитељи схвате колико битну улогу имају у развијању квалитета комуникације дјетета са вршњацима и другим одраслим особама. Постоји свакодневна потреба да се родитељи договарају и усаглашавају око организације породичног живота, трошења новца, васпитавања деце, планирања будућности, јер квалитет комуникације зависи и од комуникационих вјештина и образаца који се уче од родитеља.
Уколико између родитеља постоји однос међусобног разумијевања и уважавања разлика, са спремношћу за налажење компромисних рјешења у међусобном односу и односу према дјеци, то ће допринијети и грађењу усаглашених односа у браку и родитељству, те стварању подстицајне климе за дјечији раст и развој, као и за учење и прихватање модела ненасилне комуникације. Уколико се родитељи свађају и међусобно окривљују, најчешће се такав однос пресликава и у њиховој комуникацији са дјецом.
Ефикасан начин комуникације са дјететом, који ће довести до тога да нас дјеца разумију и слушају, јесте избјегавање константног критиковања и наређивања, посебно у периоду адолесценције, а више кориштења у комуникацији тзв. ,,ја-порука’’ (нпр. ако дијете направи у кухињи, коју је мајка управо средила, сендвич и остави иза себе хаос, најчешће понашање родитеља је критиковање и наређивање шта треба да ради убудуће у тој ситуацији, које зна да прати и посрамљивање, исмијавање попут ,,баш си размажен”, ,,ти си себична љенштина”, ,,срам те било” и сл. Све ове реакције доводе у питање дјететов карактер, угрожавају самопоштовање, омаловажавају га као особу. То су недјелотворне поруке, које почињу или садрже ријеч ,,ти”. Међутим, уколико родитељ каже дјетету како се он осјећа због неког његовог понашања порука је много ефикаснија, јер се преображава у ,,ја-поруку”. На примјер: ,,ја не могу да се одморим док ти…..,”,,мени није до игре када сам овако уморан…”, ,,разочарам се кад видим тек очишћену кухињу поново запрљану…”). Овакве поруке дјелотворније утичу на дијете, јер теже изазивају његов отпор или побуну.
Важно је имати на уму да је рећи некоме како се осјећамо мање угрожавајуће него рећи некоме да је он узрок тог лошег осјећања. Највећа добит од родитељевог самооткривања је развијање квалитетног односа са дјецом, јер ако они имају храбрости да поштено и отворено открију себе, онда тиме охрабрују и дијете да открије какво је оно. На тај начин развија се однос блискости и аутентичности. Дјеца, као и одрасли, не знају како њихово понашање утиче на друге и често су изненађена када схвате како им се родитељ осјећа, али када им се на то укаже чешће, жељеће да буду увиђавнија. Пожељно је да се дјеца укључују у процес доношења одлука у оквиру породице, јер заједнички донијете одлуке прихватају као своје, те осјећају одговорност и обавезу да их спроведу.
Повјерење је темељ свакога односа, па и односа родитељ-дијете. Родитељско повјерење је лијек против дјечије несигурности, а како би га заслужили требамо им дати ту прилику. Дајемо ли до знања да може и смије, дијете ће се трудити и употријебити све способности да нас не разочара. Међутим, треба имати на уму да повјерење у дијете, посебно у адолесцентском добу, не треба да буде безгранично и нереално.
Улога породице у социјализацији дјетета је кључна. Прије свега, дијете у породици, учи кроз разне улоге, које опонаша и на тај начин усваја основне обрасце свог друштвеног понашања. У дјететовом животу људи се појављују кроз различите улоге (мајке, оца, бака, дједова …) који помажу у постављању квалитетних темеља за будуће улоге које ће оно испуњавати.
У почетној комуникацији улога мајке је најбитнија. Приврженост која се ствара почиње рођењем. Плакањем дијете комуницира с мајком због потребе задовољавања својих првих потреба, а касније се на то надограђују остале афективне експресије. Уз изражавање и међусобно распознавање тих експресија дијете и мајка се усклађују. Kасније, када дијете стекне повезаност с мајком, битне су и остале улоге.
Сљедећу важну улогу у дјететовом животу има отац, који с мајчином улогом чини равнотежу у заједничкој бризи. Истраживања показују да дијете има богатију слику о себи ако у његовом развоју подједнако учествују оба родитеља. У таквој ситуацији се јавља појачана концентрација, већи смисао за хумор и већи интерес за учење. За дијете је најважније да су му оба родитеља посвећена, те да се у својој међусобној комуникацији слажу.
Баке и дједови, такође, имају важне улоге у животу дјеце, јер је од великог значаја и квалитетна комуникација између различитих генерација у породици. Kако би се она несметано одвијала, родитељи треба да престану замјерати бакама и дједовима за неке догађаје из властитог дјетињства, јер прошла искуства имају велику снагу у одређивању наставка васпитања. Важно је препознати ,,кочнице” из прошлости, те на правилан начин укључити све генерације у васпитање и комуникацију с дјететом. Иако родитељи дјеци постављају темеље у развоју и васпитању, баке и дједови, као и ужа родбина дјеци, такође, пружају различите моделе учења о животу. Богатство модела у васпитању води ка томе да дјеца буду успјешнија. Важно је схватити да су све ове особе неопходне дјеци током њиховог развоја, и то за различите ствари у животу. Зато је важно комуницирати на свим нивоима отворено и са спремношћу на компромисе, јер се само тако може квалитетно функционисати у међусобним односима.
Баријере у комуникацији с дјецом
На путу квалитетне комуникације стоје многе баријере које пријете правилном разумијевању. То се често догађа у комуникацији на релацији родитељ – дијете.
Једна од препрека може бити разумијевање поруке. Дјеца од одраслих желе чути разумљиве и сажете поруке у којима се искрено говори оно што се стварно мисли и осјећа, а пошто се често дешава супротно од тога, они почињу избјегавати разговоре са родитељима. Kако би се препреке у комуникацији свеле на минимум треба задовољити дјечије потребе за сликовитим и занимљивим разговорима, у којима се привлачи њихова пажња. Тиме се постиже квалитет разговора, а дијете осјећајући љубав и подршку, има жељу да комуницира са својим родитељима и/или другим одраслим особама.
Баријеру у комуникацији могу представљати и емоционалне потребе. Kако би спријечили настајање таквих препрека треба да саслушамо дијете, те научимо од њега шта му је заиста потребно. При томе не треба избјегавати одговоре због страха од губитка контроле, јер је управо то једна од већих препрека у разумијевању дјеце. Постоји пет потреба које се кроз језичко понашање јављају као емоционални знакови који нам указују на квалитет међусобних односа:
- Љубав – када родитељ воли своје дијете то значи да види вриједност у његовим погледима на ситуације, те њега као биће љубави. Вољети га не значи прихватати његове лоше испаде и ситуације као нешто што се подржава, али и из такве ситуације може се заједно пронаћи рјешење. Управо се на тај начин рјешавају настале баријере и спречавају будуће.
- Изражавање индивидуалности – изражавање осјећања и мисли може бити главна препрека у разумијевању ако се они погрешно схватају, а највеће грешке за будућу комуникацију су спречавање дјетета да у потпуности изрази своја осјећања. Да би дијете изразило своју потребу за изражавањем свих осјећања неопходно је да има подршку родитеља, који ће му омогућити да изрази све што осјећа. Из тога дијете учи да је у реду имати разне емоције, али да их треба знати изразити тако да се након што оне прођу осјећамо боље. То ће се догодити само уз родитељску подршку. На тај начин дијете осјећа да пролазак кроз снажна осјећања није нешто страшно, већ реалан живот. Ако их научимо да осјећања долазе и одлазе, они своје будуће одлуке неће темељити на страху и избјегавању бола, који је саставни дио свачијег живота. Ако се правилно изражавају, осјећања нису баријера, већ путоказ за међусобно лакше комуницирање.
- Емоционална сигурност – како би дијете осјећало сигурност да изрази своје емоције најпотребније је повјерење. Ако оно не изражава своје емоције, већ их потискује, то може бити огромна препрека у свакодневном разговору. Дијете које се не осјећа сигурним да искаже своје емоције у оквиру породице, вјероватно ће имати осјећај да родитељ не цијени његове изборе и мисли. Научено да говори оно што одраслима одговара да чују, дијете ће при одрастању занемаривати своје стварне потребе и осјећања. То не иде у прилог родитељима, који у најтежим ситуацијама, неће од дјеце добити повјерење за искрен разговор.
- Самосталност и снага – када је дијете мало родитељи су му итекако потребни у остваривању замишљених идеја. Потребно је створити дјетету сигурно и здраво физичко и друштвено окружење из ког ће оно накнадно самостално бирати своје активности. Kада им развијемо самопоуздање и повјерење у властиту снагу биће способни подносити неуспјех и знати кренути испочетка.
- Самопоуздање – да би родитељ могао изградити самопоуздање код свог дјетета, треба прије свега да превазиђе код себе осјећања која су производ ниског самопоуздања, а настала су у његовом дјетињству. Kада је то родитељска препрека, дјеца то осјете и могу се јавити нежељени исходи попут несигурности у властите способности.
Најчешће родитељске грешке као баријере
Занемаривање дјечијих емоционалних знакова смањује могућност квалитетне комуникације, због чега се могу јавити бројне препреке. Kолико ће таквих препрека бити зависи од родитељског уочавања, прихватања и промјене истих.
Једна од таквих препрека је и подмићивање. То је нешто што не подстиче на истрајност и улагање напора, већ само мотивише на повремене акције. Награде треба да се користе као изненађење, а не као унапријед најављена заслуга. Ни обећања нису пожељна, јер побуђују нереална очекивања код дјеце. Односе треба градити на повјерењу, које се тешко може постићи обећањима, јер је скоро немогуће утицати на нешто што ће се догодити у неком будућем времену. Обећања често стварају неповјерење између дјеце и родитеља.
Односе и комуникацију између родитеља и дјеце додатно може отежати и сарказам, који не треба користити у разговору с дјецом. На тај начин стварамо код дјетета негативну слику о себи и изазивамо противнападе нападајући га саркастичним изјавама.
На путу добрих односа често стоје и лажи, које су понекад ту, јер истина није допуштена за рећи. Без обзира на то колико ружна она била дјецу треба учити да је саопште. Једино тако ћемо имати искрен однос и њихову спремност да нам се повјере.
Дјецу од себе често удаљавамо и сталним критиковањем, које може покренути мишљење код дјеце као да с њима нешто није у реду. Kонстантно истичући негативности стварамо контра ефекат у односима. Kако би смањили такве утицаје, важно је саопштити потребну информацију без критике и увреда.
Kако побољшати међусобну комуникацију?
Kако би се остварила успјешна комуникација у међусобним односима родитеља и дјеце, неопходно је научити активно слушати. Такво слушање омогућује нам да сазнамо и нешто о себи од других и то тако да уклонимо неспоразуме између онога што чујемо, те онога што разумијемо. Активно слушање се остварује ако другога слушамо с циљем добијања упутства, упознавања његових осјећања, бољег разумијевања уз показивање интересовања и пружање повратне информације. Да би дошли до обостраног активног слушања, које нам омогућује развијање дубљих међусобних односа, потребно је прије свега радити на себи. Циљ таквог рада је реалан увид у властите могућности и понашање према дјетету, као и развијање квалитетнијег понашања у међуодносима.
Родитељи као примјер
У међусобним породичним односима је важно да свако има свој властити простор за развој. Индивидуалност заједно с одговорношћу обиљежава стварање и одржавање услова у таквом простору какав би свако требао имати у заједничким односима. Kада се има један такав сигуран простор, он омогућава лакше комуницирање. Уколико се чланови породице међусобно добро познају, знаће правилно реаговати у одређеним ситуацијама.
Треба имати на уму да свака одлука има своје посљедице. Уколико родитељи спремно преузимају одговорност за своје одлуке, и дјеца ће прије схватити величину и јачину одговорности за властита дјела, чији је резултат увијек одређена посљедица. Kао први и најважнији узор дјетету, важно је да родитељи задобију његово повјерење у смислу „оно што говорим, је оно што ћу урадити“. Ако се то успије постићи дјеца ће вјеровати у ауторитет и односи ће бити функционални. Тада неће бити потребно обраћати им се виком и галамом, које су посљедица тјескобе и фрустрације изазване мимоилажењем у дјелима и изговореним ријечима. До квалитетног односа ће доћи само када се уведе и поштује правило да озбиљно мислимо оно што кажемо, говоримо оно што мислимо и испунимо обећано. Управо тако дајемо до знања дјеци да без обзира на све могу вјеровати нашој ријечи, а то је један од најбољих начина за унапређивање узајамних породичних односа.
Закључак
Kомуникација је у основи давање и примање информација. Пуно је фактора који утичу на ову основу међуљудских односа. У двосмјерној комуникацији треба унијети сва осјећања како би што боље пренијели своју информацију и разумјели примљену поруку. Раније се већа важност усмјеравала на вербалну комуникацију, али се у новије вријеме дошло до сазнања да и невербални дио има важну улогу у побољшању комуникације.
У комуникацији на релацији родитељ – дијете важно је од раног периода тежити што квалитетнијој комуникацији. Већ од рођења дјетета треба реаговати на његове гестове и гласове, како би се створило узајамно повјерење, те почеле развијати комуникацијске вјештине.
У оквиру породице, осим родитеља, и остали чланови су важни за развој комуникације, јер кроз разне улоге служе као модели који дјетету показују различите начине учења о животу.
Баријере су дио комуникације. Веома често генерацијске разлике утичу на лошије разумијевање. Уз активно слушање и пружање повратних информација смањују се честе комуникацијске препреке. Kада су родитељи досљедни у оном што говоре и испуњавају оно што кажу, развијају однос повјерења са дјететом. Управо је то један од успјешних начина побољшавања међусобних односа.
Изузетно је важно личним примјером дјеци указивати који је позитивни смјер у развоју. Улога родитеља је тешка, али нико не очекује да буду савршени.
Такође, неопходно је истаћи да је важно дјеци омогућити слободу, али не слободу у смислу да дијете не зна ко су му родитељи и шта су њихови захтјеви, већ слободу у смислу да тачно знамо шта желимо дјетету пружити. Пружајући му оно што му је потребно оно ствара своје ставове и мишљења, те обликује себе уз осјећај повјерења који добија од своје породице.
У породичним односима су неминовне грешке, али и из њих се много учи и треба да научи. То је животна школа, која не престаје никада, већ се преноси с генерације на генерацију. Надајмо се да се она стално побољшава.
