Помагање око домаће задаће и редовни одласци на родитељске састанке подстичу, како дјецу на рад и учење, тако и њихове наставнике да уложе више труда. Ово показују најновија истраживања – труд и напори родитеља да мотивишу дјецу за школске активности подстичу и наставнике да се око те дјеце више потруде.Управо је ниво родитељског труда и укључивање у дјечје образовање и школске активности најдјелотворнији када се ради о сакупљању добрих оцјена у школи, ефикаснији чак и од саме дјечје мотивације и заинтересираности саме школе. На дјечје образовање огроман утицај имају родитељи, ма колико мислили супротно. Научници тврде да су труд родитеља и њихови напори око дјечјег образовања чак шест пута важнији од труда и напора самога дјетета, а чак је четири пута снажнији и ефикаснији од напора саме школе. Дјеци јако пуно значи када виде да је родитељима стало, те да их занима оно чиме се баве, али исто тако треба подстицати и дијете на самосталан рад, а контакт са наставницима одржавати редовно.
Родитељи не треба да потцјењују успјех који њихова деца постижу током школовања. Али, штетно је и ако успјех своје деце у школи прецјењују.
Какву вриједност за родитеље може имати одличан успјех детета у школи уколико их дете не поштује, ако је самовољно, ако дрско одговара на све што му није по вољи, ако завиди или пакости људима око себе? Поставља се питање – који је оптималан положај који родитељи треба да на скали вриједности придају успјеху своје дјеце током школовања? Одличан успјех дјеце током школовања добија пуно оправдање само када је крунисан формирањем слободних и емоционално здравих личности младих људи.
Родитељи који мудро васпитавају дете и на одговарајући начин сарађују са наставницима школе, најбоље помажу дјетету да у школи буде успјешно (у складу са својим могућностима) и да радосно открива смисао и љепоту талената којима располаже. Мудро васпитане младе личности спонтано желе да развијају своје способности. У комуникацији са вршњацима и са одраслима радо уче како да природно јачају и усавршавају црте своје личности. Опредјељени су за искрен и пожртвован однос са члановима своје породице, унутар одјељења и међу својим пријатељима. Они се увијек радују напретку и успјеху својих вршњака. Не само према људима, већ и према сваком живом бићу су добронамјерни и саосјећајни, увијек спремни да помогну. Показују храброст, поштење и истрајност у борби са различитим тешкоћама и неправдама…
У позадини ових, али и многих других врлина које красе мудро васпитане младе људе, по правилу се налази здрав узор – добар примјер који им дају њихови родитељи. Кроз вјекове искуство потврђује да добар примјер који на увид дјеци пружају родитељи и васпитачи јесте најделотворнији чинилац васпитног деловања на младе.
Родитељи који су били посвећени континуираном труду и обликовању личности своје деце, пажљиво и са интересовањем посматрају игре и дружење своје дјеце са вршњацима из школе и околине. Не устручавају се да наставника питају о квалитету дружења своје дјеце са вршњацима у школи. Код куће увијек пажљиво слушају шта им деца говоре о догађајима и о личностима које упознају. Труде се да на бројна питања своје дјеце одговоре са правом мјером, знајући да дјеца брзо слиједе и њихове поступке и њихово мишљење. Треба се трудити да се сваки слободан тренутак посвети породици, не занемарујући ни пријатеље, ни своје професионалне задатке, приступајући свим сегментима живота трезвено: договорно, одговорно, плански. Темпо живота је све бржи и забринутост за материјалну егзистенцију све већа, али не треба заборавити да нам је ипак најважнији задатак бити добар родитељ и васпитач, усмјерити дијете у добром правцу и омогућити максималан развој свих његових потенцијала.
Забринути, нервозни и често депресивни родитељи са дјететом ријетко и површно разговарају. Они препуштају дјетету да само проналази начине како да проведе вријеме послије часова у школи. Лако је запазити да дјеца без подршке и помоћи родитеља не успјевају да пронађу праве одговоре на многобројне недоумице које прате њихово дјетињство. Збуњени су покушавајући да се некако оријентишу у догађајима унутар породице и школе. Они зато често непотпуно и сасвим нетачно тумаче поступке својих родитеља.
Не посвећивање довољне пажње и показивања заинтересованости за дешавања у животу дјетета може довести до тога да се осјећају мање вриједнима и да постижу недовољан успех у школи из многих предмета. Губе мотивацију и вјеру у могућност да пропуштена сазнања надокнаде.
Планирање ваншколских и ваннаставних активности дјеце је веома битно.
Било би најкорисније када би родитељи учили своју дјецу да самостално и реално планирају своје активности. И, наравно, да у слободном времену сами бирају додатне активности које осјећају да их највише привлаче. Наставници запажају како је све више дјеце која немају изграђене радне навике. Зато дјеци на прави начин и систематично треба помоћи да ефикасно планирају и користе ваннаставно вријеме, уважавајући њихове способности и афинитете, те их преобратити у мотивисане и енергичне младе људе који брзо напредују.
Истраживања показују да стално праћење, усмјеравање и ,,напорне придике” вриједе труда и корисне су. Родитељи и наставници којима се понекад чини да су немоћни у односу према дјетету више утичу на школску мотивацију него што мисле, понекад и трипут више него што на младе утичу њихови вршњаци. Међутим, у друштвеним и емоционалним питањима млади радије слушају вршњаке, него родитеље или наставнике.
У сазријевању дјеце и обликовању карактера који ће одражавати њихову личност у одраслом добу, родитељи имају пресудну улогу.
За добар психофизички развој детета важна су оба родитеља, наглашавају дечији психијатри. У том односу, мајка, првенствено, треба да пружа њежност, подршку и разумјевање, што ће бити од изузетне важности у одраслом добу када се успостављају различити односи са другима, поготово партнерски. Отац, с друге стране, представља модел доживљавања реалности.
Наравно, ове подјеле нису стриктне, али, породица данас често није у могућности да одговори овим захтевима, јер или није комплетна, или има тешку економску ситуацију, због чега је усредсређена на зарађивање за живот. Заправо, све је више самохраних мајки и очева на рубу егзистенције. Традиционална породица практично нестаје, а рађају се неки нови облици породичног понашања. У таквом породичном миљеу дјеца су, на жалост, све више суочена са нестабилним и непредвидивим околностима у којима родитељи не могу да им пруже све што им је потребно. Не само економски, већ и психолошки, што носи далекосежније последице које доноси мањак љубави, пажње, разумјевања, стрпљивости, искрености, доследности. Покушавајући да надокнаде оно што дјеци недостаје, родитељи или родбина, често претерују у попустљивости. Међутим, удовољавање сваком њиховом хиру може довести до озбиљних проблема. Уз попустљивост дјеца почињу да испољавају нереалне потребе и захтјеве, као и вјеровање да се сваки проблем може рјешити уз помоћ другог и уз безрезервну подршку. С обзиром на то да овакво понашање није могуће у каснијем одраслом добу, родитељи и сви они који брину о дјетету треба да га васпитавају тако да зна зашто је награђено, а због чега му је нешто ускраћено. Под наградама се ни у ком случају не подразумјева новац, нити под казнама батине. Родитељ који је зрела, одговорна, остварена личност, релативно задовољна личним, професионалним и партнерским односима, може створити добар миље за одрастање дјетета. Успјешан је и онај родитељ који није савршен, али умије да препозна грешке, покушавајући о њима да мисли, свјестан времена у коме живи, ограничења и могућности. Таква особа потребе рјешава по реду хитности и важности, не заборављајући шта је за његово дијете у датом тренутку најважније. Добар је онај родитељ који поштује личност детета, који је свјестан његове снаге и слабости, који умије да га храбри и похвали када год за то има разлога. Треба мислити, такође, и на начине којима се дјетету указује на грешке. Важно је и да се разграничи које су од активности дјетету неопходне и одговарајуће његовом узрасту, а које представљају неиспуњене амбиције родитеља, поручују стручњаци родитељима.
Дјеца из породица које су одржавале бар дио обичајних, породичних и свечарских ритуала као одрасли имају израженији осјећај припадности сопственој породици. Биће приврженији као родитељи и бољи чланови пословног тима. Зато, умјесто вербалних савјета у одређеним ситуацијама, ту поруку потврдите и покажите својим примјером. Такође, не рјешавајте проблеме свог дјетета, већ га усмјерите да само нађе решење. Помозите свом детету да стаса у одговорну, зрелу, сигурну, самосталну и задовољну личност.
У данашње вријеме значајан проблем представља и претјерано кориштење модерне технологије у слободно вријеме, које дјецу одваја од вршњака и благовременог извршавања школских обавеза. Истраживања показују да дјеца која проводе време изоловано и ван игре са вршњацима, имају све више шанси да развију хиперактивност и друге здравствене поремећаје. До изражаја посебно долази ментална нестабилност, егоцентризам, безосећајнос.
Неизвршавање школских обавеза води ка развијању неодговорности и несавјесности, те несхватања да прихватање и благовремено извршавање обавеза важно у било ком сегменту живота.
