Друштво у којем живимо има веома висок праг толераниције на насиље те су посљедице по младе који трпе насиље, младе који посматрају насиље (посматрају однос жртве и насилника) али и на оне који спроводе насиље над другима изузетно јаке и цјеложивотне.
Постоје доминантно два главна облика насиља а то су физичко и вербално насиље.
Под физичким насиљем подразумијевамо сваки намјерни напад, гурање, ударање, чупање, закључавање, шамарање и слично и да би га тако квалификовали није нужно да дијете жртва претрпи тјелесну повреду.
Вербално насиље представља понављање негативних поступака од стране једног дјетета или вршњачке групе усмјерено на дијете жртву. Под тим поступцима подразумијевамо: оговарање, исмијавање, застрашивање, називање погрдним именима и намјерно занемаривање и искључивање из групе дјетета жртве.
Иако новији али јако актуелан, чак и доминантан вид насиља је интернет насиље, односно насиље путем друштвених мрежа.
Посљедице вршњачког насиља, уколико се не препозна и не заустави на вријеме, су трајне. Дјеца постају плашљива, слабије уче, не иде им се у школу, тужна су и нерасположена за дружење, имају ниско самопоштовање и самопоуздање. Таква дјеца одрастају у несигурене и плашљиве особе.
Дјеца жртве развијају симптоме посттрауматског стресног поремећаја који се манифестује у избјегавању школе (избјегавање ситуација у којима се насиље одиграва) и генералном недостатку воље за социјалним животом.
Дјеца насилници такође пате од психолошких поремећаја као што су анксиозност и разне врсте неуроза, и имају много већу тенденцију оболијевања касније од депресије у односу на дјецу која нису учествовала у вршњачком насиљу. Важно је истаћи да ова дјеца нису насилници без разлога и зато што су по својој природи лоша. Ова дјеца такође „вапе“ за помоћи. Често су у питању дјеца која пролазе кроз тежак период у животу и нису у стању да се на прихватљив начин боре са ситуацијум. Неки од окидача могу бити развод или губитак родитеља, насиље у породици или било који облик дисфункционалности породице, селидба односно промјена средине и др.
Оно што је у оба ова случаја (дијете насилник и дијете жртва) важно јесте да родитељи посвете више пажње и времена у дану свом дјетету и да уколико нису у стању самостално да исконтролишу ситуацију контактирају и укључе стручњака (психолога) у рјешавање проблема.
Припремила:
Маријана Савковић, дипл.психолог